Контроверзна почасна листа Бориса Џонсона одражава његово проблематично наслеђе на функцији
Одлазак Бориса Џонсона из Даунинг стрита број 10 и његова накнадна најава да ће напустити парламент наишли су на критике. Посебно због његове спорне листе почасти. Овај завршни чин у његовој политичкој каријери служи као болан подсетник на бурне. И штетне године које је провео на функцији. Уместо да отелотворује концепт признавања јавне службе, листа почасти оличава културу фаворизовања. Налик на тривијалне поклоне дароване пријатељима, попут шешира на мору или рунди пића у пабу.
Један од најочитијих примера је уздизање Прити Пател, која је поносно заступала непријатељску политику животне средине Торијеваца и надгледала пад поверења јавности у полицију. Она добија дамску титулу, потез који додатно нарушава кредибилитет система почасти.
Исто тако, Џејкоб Рис-Мог, упорни бранилац хаоса и недостатака Џонсонове владе, проглашен је витезом, подижући обрве међу онима који су очекивали одговорност, а не признања.
Усред текућих истрага о неадекватном одговору на Цовид кризу. Јохнсон'с листа почасти укључује награде и повластице за помоћнике који су наводно били саучесници у непоштовању безбедносних правила док су их спроводили према остатку становништва. Ако су и раније уживали у пркосу, сада ће се њихове акције само појачати.
Андреа Мари Џенкинс, гласна заговорница Брегзита и посланица Торијеваца, добија дамску титулу без јасног оправдања за своју изузетну јавну службу.
Прошле године је неславно одговорила демонстрантима испред броја 10 показујући им средњи прст. Њене сузе подршке Џонсоновој оставци сада су се претвориле у сузе радоснице због њеног сопственог признања.
Критичари осуђују Џонсонов гест растанка као симбол политичке корупције и неспособности и листа части
Мајкл Фабрикант, још један ватрени следбеник Џонсонове доктрине, проглашен је витезом због својих напора да заштити Џонсона од скандала Партигејт. Подсећа на Комичног Алија, варљивог министра информација Садама Хусеина.
Фабрикантово узвишење стоји искључиво на његовој лојалности, атрибуту који Џонсон цени све док више не служи његовој сврси.
Џонсонов бес током његовог говора о оставци, пребацујући кривицу на друге, подстиче размишљање о његовој листи почасти.
У данима који долазе, људи ће пажљиво испитати изборе. И питање да ли су ови појединци заиста служили јавности или је њихова оданост првенствено била личном напретку и интересима Бориса Џонсона. Површно испитивање његовог времена на функцији открива јасну неусклађеност између ова два циља.
Одсуство Џонсоновог оца, Стенлија, са листе упркос широко распрострањеним спекулацијама и изостављању Надин Дорис. Чија улога у јавној управи остаје неухватљива, пружите мало олакшања.
Дорис је, пошто је достигла високе позиције у Џонсоновој администрацији, сада дала оставку на место посланика, нудећи предах од свог загонетног мандата.
Док се Џонсон и Дорис повлаче у политичко изгнанство, њихова заоставштина обележена је обесхрабрујућим и лошим листа почасти.
Иако носи Џонсонов печат, такође служи и као сведочанство о његовом мандату - ери нарушеној контроверзама и све већом неповезаношћу између јавне службе и личне користи.
